ПОЗНАТИ ПАЛИЛУЛЦИ

 

1.Шабан Бајрамовић

2. Др Војислав Стојановић

3. Драган Стојковић Пикси 

4. Горан Ћирић

5. Драгиша Цветковић

6. Биљана Биља Крстић

7.Ненад Милосављевић - Неша Галија

8. Марислав Радисављевић

9. Стојко Стојковић Столе

10. Јован Апел

11. Американац

12. По речима Исаковић Живојина "Чокалије"

13. Палилулци из књиге `НИШЛИЈЕ А НИСУ КАЛФЕ`,аутора Аце М. Станковића, новинара и публицисте

 

1. Шабан Бајрамовић

 

Рођен је 16. април 1936. - 8. јун 2008. у Нишу,певач ромске и српске музике. Био је познат као Краљ ромске музике.

Шабан Бајрамовић је по народности био Ром, а пореклом из Ниша. У каријери је снимио 20 албума и око 50 синглова, а написао је и компоновао више од 700 песама. Његови обожаваоци га описују као изванредног певача врхунског квалитета и певача из срца и душе. Његова изведба песме Ђелем, Ђелем је изабрана за химну свих Рома света.

У деветнаестој години је, због љубави, побегао из војске, па је као дезертер, осуђен на три године затвора на Голом Отоку. Певањем се почео бавити за време издржавања затворске казне, када је у затвору основао џез оркестар. Тада за снимање своје музике у Србији не успева да нађе издавачку кућу и због тога своја дела издаје у Словенији.

Његов музички састав се зове Црна Мамба. Са њима је наступао више од 20 година. На лични позив Нехруа и Индире Ганди наступао је у Индији, где је званично проглашен за Краља ромске музике. Такође је наступао и у мостарском бенду "Mostar Sevdah Reunion". И поред тешке болести, наступао је на Међународном џез фестивалу у Нишу 2005 године.

Магазин Тајм га прогласио за једног од 10 највећих блуз певача на свету. Волео је да чита. Тврдио је да је прочитао око 20.000 књига.

Био је ожењен Милицом, са којом је живео у Нишу и имао четири ћерке.

Недељу дана пред смрт, Бајрамовић се пожалио на слабо здравље и тежак живот, и том приликом му је српски министар рада и социјалне политике Расим Љајић уручио једнократну новчану помоћ и обећао потребно лечење. Бајрамовић се тада пожалио да, након 40 година певања, нема посета нити пријатеља, и признао да се мучи.

Преминуо је у 73. години живота у нишком клиничком центру од последица инфаркта. Сахрањен је на Нишком новом гробљу.

Сахрани су поред многобројних Нишлија присуствовали Борис Тадић, Председник Републике Србије, Расим Љајић, српски министар рада и социјалне политике, Зоран Живковић бивши премијер републике Србије, Горан Паскаљевић, филмски режисер и Жељко Самарџић, певач.

Филмови

Осим музике, бавио се и филмом. Остварио је мање улоге у филмовима:

Недељни ручак (1982) Милана Јелића, улога певача

Анђео чувар (1987) Горана Паскаљевића, Шаинов отац

Gipsy Magic (1997), Столета Попова, улога Омера,

Црна мачка, бели мачор (1998) Емира Кустурице (популарна је његова изведба песме "Бубамара")

преузето из "Википедије"

 
 

2. Др Војислав Стојановић

Рођен је у старом делу нишке Палилуле у породичној кући која се налазила тик уз стару зграду нишког Катастра 12. новембра 1906. године. Основну школу и Гимназију завршио је у Нишу, а Медицински факултет у Београду.

Пре Другог светског рата био је војни и бановински лекар. У току Другог светског рата од 1941. до 1945. припадник  НОП и ПОЈ. Године 1945. постављен за управника Главне војне болнице у Београду садашње ВМА. Године 1949. постао је главни хирург ЈНА, када се и демобилише у чину санитетског пуковника. Био је члан Савета Универзитета у Нишу. Објавио је преко 480 стручних и научних радова у земљи и иностранству.

Оснивач је Друге хируршке клинике у Београду. Као визитинг професор наступао у многим  како европским  тако и ван европским земљама.

Председник Међународног удружења универзитетских наставника био у три мандата. Био члан многих међународних струковних удружења (Међународно друштво за кардиоваскуларну хирургију, Међународно хируршко друштво, члан научног друштва СССР, почасни члан Франскуцског друштва и др.).

Био је члан редакција и уређивао многе домаће и стране научне струковне часописе и публикације. Био је члан Француске академије хирургије од 1980. године, а члан националне медицинске академије Француске од 1981. године.

Носилац је Партизанске споменице 1941. године и шест домаћих ратних и мирнодопских одликовања као и више иностраних одликовања међу којима се истиче Орден француске легије части. Добитник је октобарске награде Града Београда, Седмојулске награде СР Србије и награде АВНОЈ-а.

Почасни је доктор Универзитета у Београду.

Умро је 19. јануара 1991. године у Београду где је и сахрањен на Новом гробљу.

Родна кућа срушена је у лето 2008. године зарад изградње стамбене зграде.

У Нишу не постоји ни спомен плоча, ни улица са именом Др Воје Стојановића.

 

3. Драган Стојковић Пикси 

 

Српски фудбалер рођен је 3. марта 1965. године у Нишу, Србија.

Каријеру започео у Радничком из Ниша. 1986. године је прешао у ФК Црвена звезда. Убрзо је постао капитен тима и најбољи играч у Југославији. Међутим, највеће признање је добио када је 3. маја 1989. промовисан у пету Звездину Звезду. 1990. године је прешао у француски Олимпик из Марсеја са којим је већ у првој сезони дошао до финала Купа европских шампиона, у коме је играо свега неколико минута и то управо против свог бившег клуба, Црвене звезде. Из Олимпика је затим прешао у Верону где је провео једну сезону. Играчку каријеру је завршио у Нагоји у којој је оставио неизбрисив траг, након неколикао успешних година играња у земљи излазећег сунца. У Јапану је три пута изабран за најбољег играча лиге 1995. 1996. и 1999. године.

Репрезентација

За репрезантацију је одиграо 84 утакмице, дебитовао је за националну селекцију 1984. у Француској. Учесник је Светског првенства 1990. године у Италији, и Француској 1998. и Европског првенства 2000. у Холандији и Белгији.

Тренерска каријера

По завршетку играчке каријере био је председник Фудбалског савеза Југославије, а од јула 2005. до октобра 2007. је био председник ФК "Црвена звезда".

У току фудбалске сезоне 2007/08. одлази поново у Јапан да би тренирао свој бивши клуб Нагоју. У својој дебитантској сезони са клубом заузима треће место у првенству и бива проглашен за најуспешнијег тренера у јапанској Џеј лиги.

 

преузето из "Википедије"

 

4. Горан Ћирић

 

Рођен 1960, Ниш је дипломирани инжењер електротехнике и генерални директор Јавног предузећа ПТТ саобраћаја Србије, од 1. новембра 2007.

Дипломирао је 1984. на Електронском факултету у Нишу. Од тада је радио као инжењер техничке подршке имплементације софтверских пројеката све до 1991. Потом је на челу тима који се бавио пројектовањем интегрисаних информационих система заснованих на технологији компаније "Oracle".

Године 1997. постаје члан извршног одбора Скупштине града Ниша да би од 2000. до 2004. године био градоначелник Ниша.

У два мандата је био председавајући у председништвима сталне конференције градова.

 

5. Драгиша Цветковић

 

Рођен је 15. јануар 1893. у Нишу - 18. фебруар 1969. у Паризу. Био југословенски политичар, у више наврата градоначелник Ниша.

Родио се у Нишу, од оца Јована, који је пореклом из Дадинца код Власотинца и мајке Зојице Стериадис која је била Цинцарка. Отац му је учествовао у српско-турским и балканским ратовима, а из Првог светског рата изашао је као потпуковник.

Драгиша Цветковић је и сам учествовао у Балканском рату. Једно време живео је у Швајцарској и Француској где је прихватао српске рањенике, студирао медицину и технику, да би 1934. године завршио студије права у Суботици.

Дошавши из Европе у тада сељачку Србију Драгиша Цветковић бацио се на реформе. О томе сведоче његови говори и документа из скупштине, где се борио за решавање социјалних проблема, минималних надница, колективних уговора, смањивање дажбина, презадужености сељака. Био је оштар критичар послодаваца, тражио је скраћивање радног времена, ограничено ангажовање дечије радне снаге и повластице за инвалиде. Подигао је много инвалидских домова и формирао берзе рада.

У три мандата био је градоначелник Ниша. Министар вера постао је 1928. године, да би по увођењу диктатуре 6. јануар 1929. године остао без обе функције. У листу "Нишка слободна трибина", који је сам покренуо, писао је против диктатуре, због чега је хапшен, а лист забрањен.

Важан потез повукао је 1934. године, када је у својој вили на брду Горица у Нишу окупио опозициону елиту Југославије, на тајни договор о уједињењу свих странака сличних политичких програма. Тако је створена Југословенска радикалана заједница (ЈРЗ), која је победила на изборима 1935. године.

После тих избора, још једном је био градоначелник Ниша, председник посланичког клуба ЈРЗ, министар социјалне политике и народног здравља и в. д. министара за физико васпитање народа, а кратко, заменик министра правде и све то у влади Милана Стојадиновића у периоду 1935-1939. године.

1936. године заједно са Михом Креком основао је Југословенски раднички савез (ЈУГОРАС) обједињавањем радничких секција Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ). Драгиша Цветковић је изабран за воћу савеза, док је Милан Стојадиновић постао председник новог синдиката. Главни циљ оснивања савеза био је стварање "радничке сталешке организације" ради сарадње с послодавцима и владом и рушење левичарског УРС-овог синдикалног покрета.

Бановина Хрватска.

Драгиша је учествовао у рушењу владе Милана Стојадиновића 1939. године, после чега постаје нови председник владе Краљевине Југославије, а нешто касније успео је да у новој влади укључи Хрвате. Извршио је федерализацију Југославије путем стварања Бановине Хрватске у договору са хрватским политичарем Владком Мачеком. Овај договор је назван Споразум Цветковић-Мачек и настао је у јесен 1939. године.

Тројни пакт и пад с власти .

Драгиша је са министром спољних послова Цинцар-Марковићем путовао у Немачку 13. фебруара 1941. године, где је преговарао са министром спољних послова Немачке фон Рибентропом и самим Хитлером, али није прихватио захтев да Југославија приступи Тројном пакту, објашњавајући да за то није овлашћен.

Неколико недеља касније 25. марта 1941. године по одлуци Крунско савета. Драгиша Цветковић, Министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић и немачки Министар иностраних послова фон Рибентроп у дворцу Белведере у Бечу потписују протокол о приступању Југославије Тројном пакту сила осовина. Његов основни циљ био је да избегне рат, а потпис на документ је ставио под притиском Крунског савета и кнеза Павла, који такође жели да очува неутралност Југославије у ратном сукобу који се разбуктавао.

Два дана касније, 27. марта, група официра је извела војни удар, збацила Владу и намесништво, ухапсила Драгишу Цветковића и остале министре, а краља Петра II прогласила за пунолетног и предала му власт. Цветковић је убрзо пуштен из затвора.

По уласку Немаца у Београд од њега је тражено да сарађује са окупатором, али је он то одбио и повукао се у Нишку Бању. У Белом двору 16. априла исте године избегао је да потпише капитулацију Југославије, као и понуду да буде председник владе поробљене Србије. У нишком крају помагао је покрет Драже Михаиловића.

Окупацине власти хапсиле су га у два наврата и одводиле у логор на Бањици, где је провео око два и по месеца. У Бугарску је побегао 4. септембра 1944. године, а одатле у Турску. Из Истанбула прешао је у Рим, па у Париз.

После рата по одлуци државне комисије комунистичке Југославије Драгиша Цветковић је проглашен за народног непријатеља и ратног злочинца. Њему, заправо, никада није било суђено. Боравећи у иностранству, емигрант Драгиша Цветковић је писао и говорио да тражи да се образује екипа релевантних стручњака на Балкану који би проценили да ли је потписивање Тројног пакта била издаја или частан покушај да се спречи кланица у којој је погинуло 1,8 милиона Југословена.

Драгиша је живео у Паризу све до смрти. Сахрањен је на српском делу војничког гробља у Тијеу, код Париза, поред гробова генерала Петра Живковића и Богољуба Јевтића.

 

преузето из "Википедије"

 

6.Биљана Биља Крстић

 

Рођена је у Нишу где је завршила основно и средње музичко образовање у МШ "Др Војислав Вучковић". У Београду је уписала и завршила Факултет музичке уметности. Певала је у хору младих "Др Војислав Вучковић" из Ниша и у Академском хору "Collegium musicum". Паралелно са тим радила је и музику за више позоришних представа у Народном позоришту у Београду.

На домаћој поп сцени Биља Крстић је присутна дуги низ година. После група Сунцокрет и Рани Мраз, започиње соло каријеру и издаје три албума поп орјентације: "Превари вечерас своје друштво са мном", "Из унутрашњег џепа" и "Биља", као и један намењен деци, "Лоптом до звезда". Упоредо са каријером поп певачице, Биљана следи своје најдубље афинитете и више година стрпљиво прикупља аутентичне аудио и нотне записе изворне музике. То су углавном ретко извођене а већином и необјављене музичке теме са Косова, јужне Србије, Влашке области, Македоније, Румуније, Бугарске и Мађарске. Резултат овог рада су компакт дискови "Бистрик" и "Записи", који су настали као фузија традиционалне музике и савременог аранжерског поступка. Током 2003. године Биља и Бистрик су радили на музици за најгледанији српски филм свих времена - "Зона Замфирова".

Са својим колегама са ФМУ-а 2001. године оснива оркестар Бистрик и постиже велике успехе у свету и у Србији на преко 170 концерата, што је допринело да је позову као јединог женског вокалног представника - солисту Медитерранео оркестра на фестивалу Mostra Sesc de Artes у Сао Паулу 2005 године; Mediterraneo Orkestar је специјално за ову прилику састављен од 25 врхунских музичара из целог света.
Управо је завршен и трећи ЦД који је изашао под називом "Тарпош", ЦД који ће се појавити и на европском тржишту у издању немачке издавачке куће "Intuition". Биља Крстић ради као музички уредник Првог програма Радио Београда.
Планови: Концерти у СА
Д, у Вашингтон-у, Kennedy centar-Millenium Stage и концерти у Канади, у Торонту, MacMillan Theatre.

 

7.Ненад Милосављевић - Неша Галија

 

Још као тинејџер под јаким утицајем хипи покрета, Ненад Милосављевић (рођен 1954. године у Нишу), почиње да се бави музиком. Пратећи се на акустичној гитари и усној хармоници по нишким парковима и лети на мору, пријатељима свира тадашње хитове. Први јавни наступ имао је 1975. године у време Нишких филмских сусрета на Вечери поезије и музике. Изводи своје песме, али и репертоар Хосе Фелисијана. Следеће године, у оквиру Вечери слободних форми наступа на Омладинском фестивалу у Суботици. Затим учествује на Београдском пролећу и почиње да пише музику за позоришне представе. Добија понуду да за аматерско позориште Трећа половина компонује музику која би се уживо изводила током представе. Са члановима групе Два лустера договара да раде заједно, а затим уз њихову пратњу 11. априла 1977. године организује солистички концерт у Народном позоришту.


Убрзо почињу да раде као група Галија, и назвали су се по имену кафане у којој су се састајали. Групу поред Ненада Милосављевича чине Горан Љубисављевић - гитара, Предраг Бранковић - бас, Ненад Танчић - бубњеви и Братислав Стаменковић - клавијатуре. Танчич убрзо одлази у војску, а на његово место долази Бобан Петровић, један од ретких сталних чланова групе у будућности. На Гитаријади у Зајечару 1978. године побеђују са новим клавијатуристом Зораном Станковићем. Неколико месеци касније учествују и на Омладинском фестивалу у Суботици. Тада клавијатуре већ свира Љубодраг Вукадиновић. На турнеји састава
Смак свирају као предгрупа. Крајем 1978. године наступају на БООМ фестивалу у Новом Саду. Деби албум снимају 1979. године са новим сталним чланом, Предрагом Милосављевићем, Ненадовим братом. Он пева пратеће вокале и задужен је за текстове. Албум "Прва пловидба" доноси им и прве хитове: "Авантуриста", "Госпи" и "Децимен".
После наступа на "Rock спектаклу '79" који је на стадиону ЈНА организовало
Бијело дугме, од групе се опраштају Горан Љубисављевић, Предраг Бранковић и Љубодраг Вукадиновић. Нови чланови постају басиста Зоран Радосављевић, гитариста Душан Радивојевић и клавијатуриста Небојша Марковић, али се промене ту не заустављају. Албум "Друга пловидба" снимају са продуцентом Златком Манојловићем, музику ради Ненад, текстове Предраг, а песма "У сутон" компонована је на стихове Добрише Цесарића. На Сплитском фестивалу 1980. године на фудбалском стадиону "Хајдука" наступају у оквиру rock вечери са још тринаест група. У то време постижу велики успех у Босни, а и у даљем току каријере ту ће имати највернију публику. Све до почетка рата, наравно. Те 1980. године у ЈНА одлази Бобан Павловић, а мења га Зоран Стаменковић (еx Кербер). Истог лета почињу да свирају у феријалном насељу у Макарској где че бити редовна појава у следећим сезонама.
Албум "Ипак верујем у себе" доноси нове хитове "Још увек сањам" и "Бурна пијана ноћ". Почетком 1982. године у групу се врача бубњар Бобан Павловић и као предгрупа наступају на концерту Џоа Кокера (Joe Cocker) у хали Пионир. Самостални концерт држе на Ташмајдану 10. јуна 1983. године са предгрупама
Потоп и Кербер. Лидер земунске jazz rock групе Потоп, клавијатуриста Саша Локнер, убрзо постаје члан Галије. Октобра исте године, у Манчестеру, са продуцентом Гордоном Роулијем (Gordon Rowley) снимају албум "Без наглих скокова". Материјал је миксован у Калифорнији. Плоча не доноси ниједан хит, а песму "Ти ме својом хладноћом не кушај" компоновали су на стихове Сергеја Јесењина. Крајем 1983. године добијају занимљиво признање из Сплита. У оквиру анкете за истраживање омладинског туризма, проглашени су "најбољим живим догађајем на обали". У родном Нишу, започињу редовне недељне концерте у Музичком клубу 81 на којима свирају обраде светских стандарда.
Саша Локнер одлази код Бајаге и Инструктора, а клавијатуре краће време свира Александар Ралев. У то време им стиже гитариста Жан Жак Роскам, пореклом из Заира, иначе Белгијанац. Будући да се Роскам оженио девојком из села крај Макарске, преселио се у Југославију и током лета се упознао са члановима Галије. Роскам је од 1984. године свирао у групи
Д Боyс, а 1986. године прелази у Галију и са њима снима албум "Дигни руку". На плочи се нашла његова песма "Winter's Coming" за коју је текст написала певачица Дани Клаин из групе Vaya Con Dios. Продуцент плоче је Ненад Стефановић Јапанац, а гостују Саша Локнер, трубач Горан Грбић, саксофониста Ненад Петровић и Бобана Стојковић која је певала пратеће вокале.
Сасвим нови курс Галија преузима на плочи "Далеко је Сунце" са новим сарадницима клавијатуристом и флаутистом Батом Златковићем и Радоманом Кањевцем који је групи донео другачије идеје и текстове. Златковић је дипломирао на Музичкој академији у Сарајеву, одсек флаута. Галија му је била први професионални састав. Кањевац, новинар II програма Радио Београда, први пут се у Галији огледао као аутор текстова за групу, а донео је план о објављивању трилогије која би се бавила стварношћу земље у неминовној транзицији. Албум "Далеко је Сунце" продуцира Душан Петровић - Шане, а гости су Корнелије Ковач, Саша Локнер, Ненад Стефановић, оркестар Фејата Сејдића, Ивица Вдовић ВД и многи други. У насловима песама као и саме плоче, налазе се цитати преузети од Добрице Ћосића, Вима Вендерса, Бранка Ћопића, Иве Андрића, Лазе Лазаревића и Алексе Шантића. Бата Златковић се потписује као аутор ударних песама "Да ли си спавала", "Ми знамо судбу" где је и коаутор текста. Ту су и добро прихваћени "Интимни односи", "Орлови рано лете", "Као и обично". Песма "Зебре и бизони" у оригиналу је требало да се зове "Бриони", али будући да је задирала у енигму Тито, једино се текст за њу не налази на омоту.
После ове плоче, групу напушта дугогодишњи члан Зоран Радосављевић, а долази басиста Предраг Милановић са којим 1989. године снимају "Корак до слободе". Аутори музике су Ненад, Бата и Роскам, аутор текстова Кањевац, а продуцент Саша Хабић. Уводну и завршну тему на плочи компоновао је Златковић, а одсвирали су је трубач Бобан Марковић из Владичиног Хана и сам Златковић на флаути. У песми "Слобода" са Ненадом Милосављевићем пева Горан Шепа из нишке групе Кербер. Кључне песме, "На твојим уснама", "Копаоник" и "Слобода", опет компонује Златковић, а сигурни адути су "Корак до слободе", "Кад ме погледаш" (обе В. Милосављевић) и "Насмеши се". Роскамов лежеран реггае у "Љубавној песми" употпуњен је ироничним текстом на све актуелнију тему - национализам. Те 1989. године награду за rock композитора године на фестивалу
МЕСАМ добија Ненад Милосављевић. У Галију долази нови басиста, Београђанин Душан Караџић. Почетком 1990. године са групама Рибља чорба, Валентино, Викторија, Бајага и инструктори учествују на тродневним концертима у Темишвару. Исте године објављују албум највећих хитова "Још увек сањам" за који су неке од старијих песама поново снимљене.
Са нове плоче се издвајају песме "Трава", "Скадарска", "Трубе" и "Сети се маја". Јуна исте године свирају као предгрупа на концерту Боба Дилена у Земуну. Августа последњи пут свирају у Сарајеву. Због нарасле напетости у земљи, Жан Жак Роскам напушта групу и враћа се у Белгију. Њега мења Београђанин Драгутин Јаковљевић. Са новом поставом објављују ЦД "Ни рат, ни мир" на коме је избор песама из трилогије уз два нова снимка - "Православље" и "На Дрини ћуприја". Те две песме објављене су и на промо синглу који је дељен публици на њиховом концерту у Сава центру децембра 1991. године. На том наступу су им се придружили оркестар Фејата Сејдића, хор флаута, камерни хор Свети Ђорђе и пијаниста Милош Петровић. Годину дана касније опет организују велики концерт у Сава центру поводом стогодишњице Српске књижевне задруге. Снимају покион - сингл са обрадама песама "Ми нисмо сами" групе Филм и "Сањам" Индекса. На концерту се као гошћа, после много година анонимности, појављује Оливера Катарина.
Почетком 1993. године групу напушта Бата Златковић који се повлачи из музике све до 1996. када за ПГП РТС објављује плочу "А бе да бе". Нови клавијатуриста Галије је Оливер Јездић, а нови басиста Братислав Милошевић. Са њима на Кипру 1994. године снимају дупли албум "Караван" у продукцији Саше Хабића. Као аутор текстова поново се потписује и Предраг Милосављевић, а Кањевац после ове плоче прекида сарадњу са Галијом. Као гост на акустичној гитари свира Драган Јовановић (Генерација 5). Плоча доноси осамнаест песама од којих су "Петлови" обрада изворне народне. Током лета плочу промовишу серијом бесплатних концерата на отвореном простору. У оквиру тога држе концерт у парку код Скупштине Београда. У проле
ће 1996. године објављују албум "13" на коме су поред текстова Предрага Милосављевића и стихови песника Бранка Радичевића, Стевана Раичковића и Петра Пајића. Лета 1997. године група објављује још једну компилацију "Вечита пловидба" и снима ЦД "Волети, волети".
0 групи Галија објављена је истоимена књига коју је написао Милан Керковић, новинар из Ниша, као и књига текстова са плоча. Уз рад са групом, Ненад Милосавијевић паралелно компонује позоришну музику. Током свих ових година опремио је преко шездесет представа за које је добио шест награда. Радоман Кањевац је објавио књигу поезије "Отворено писмо" (Прометеј 1995) и "Речи за певање" (СКЦ 1995) у којој су текстови песама са плоча Галије, а на његове текстове песме су снимали YU група и Викторија.

Дискографија

"Прва пловидба" (ПГП РТБ 1979)
"Друга пловидба" (ПГП РТБ 1980)
"Ипак верујем у себе" (ПГП РТБ 1982)
"Без наглих скокова" (ПГП РТБ 1984)
"Дигни руку" (ПГП РТБ 1986)
"Далеко је Сунце" (ПГП РТБ 1988)
"Корак до слободе" (ПГП РТБ 1989)
"Још увек сањам (Највећи хитови)" (ПГП РТБ 1990)
"Историја ти и ја" (ПГП РТБ 1991)
"Ни рат ни мир (Одломци из трилогије)" (ПГП РТБ 1991)
"Караван" (ПГП РТС 1994. дупли)
"13" (ПГП РТС 1996)
"Вечита пловидба" (ПГП РТС / Раглас 1997. компилација)
"Волети, волети" (ПГП РТС 1997)

 

8. Марислав Радисављевић

 Рођен 1940 године. Има преко 60 режија у нишком Народном позоришту и преко 100 режија у каријери аутора домаће и светске драматургије.Најдраже режије су му биле: Опера за три гроша, Стриптиз, Сан летње ноћи, Ватра и ништа, Краљ Лир, Шума, Злостављање, Клаустрофобична комедија, Мрешћење шарана, Силе у ваздуху, Последња Крапова трака,Главе српске и друге. Марислав Радисављевић је био професор двема генерацијама глумачке школе у Нишу. Био је театролог и највећи познавалац историје нишког позоришта. У кратком периоду био је и управник Народног позоришта. Започео је и затворио редитељски кругт Аристофановим делима Лигистратом и Маром. Умро је 2000. године.

 

9. Стојко Стојковић Столе

 

Рођен је у Броду, Црна Трава 1938. године. Завршио је педагошку школу у Скопљу у класи професора Борка Лазерског. Од 1974. године члан УЛУСа. Поред сликарства бавио се и педагошким радом. Излагао је на бројним изложбама у земљи и иностранству. Радио је илустрације књига, аутор је многобројних мозаика и фресака. За пуне четири деценије стваралаштва добитник је многобројних награда од којих су најзначајније: Награда на Интернационалном бијеналу цртежа у Тузли (1984), Награда СИЗа културе за изузетна остварења (1985)м Прва награда на изложби УЛУСа у Београду (1985), Златна значка за дугогодишњи рад у области просвете, културе и уметности (2001).

Преминуо је 2006. године после краће болести.

 
10. Јован Апел

Индустријалац, закупник рудника.  Пореклом из Аустроугарске. У Србију је дошао са знатним почетним капиталом и 1884. године где је  у Алексинцу 1865. године саградио ручну пивару а након ослобођења Ниша од Турака саградио је парну пивару у Нишу  која је пословала под именом Пивара Јована Апела и синова.  За потребе пиваре купио је од Турака шест хектара земље. Ово земљиште било је једно од три највећа земљишна поседа који су власници из других места поседовали  у атару Ниша. По њему је касније читав крај добио назив Апеловац. Пиварама је управљао све до смрти  1907. године када су пиваре у Алексинцу и Нишу наследили синови Јосиф и Хуберт. Организујући се на нов начин, они су се 1900. године из Алексинца преселили у Ниш и пивару у Алексинцу трансформисали у фабрику слада а пивару у Нишу, која је носила назив Апеловац, осавременили па је поред пива производила и вештачки лед.

 

11. Американац

 

На Палилули постоји на далеко позната кафана Американац. Прича о њој је уствари прича о породичној традицији. Настајање легенде Американац почиње 1936. године када је Никола Мандић, деда садашњег власника, одлучио да отвори кафану на брду Конвалук која је радила све до национализације. 1966. године Милан Мандић, отвара кафану на истом месту где и његов отац која постаје надалеко позната. Након смрти Милана посао наслеђује син Никола који још више уздиже углед Американца, па следе и многе награде: Златна виљушка, Златне руке, Златни ћевап, Туристички цвет ( који је први пут додељен приватној кафани). Када се говори о породици и кафани Американац неизбежно је споменути и Драгицу Мандић познатију по надимку Кева мајку Николе Мандића која је имала јако велико кулинарско искуство и која је и у познијим годинама, уз помоћ штапа све надзирала и помагала и личним радом и саветима.У овом ресторану , многе Нишлије су први пут имале прилику да пробају пасту по оригиналној рецептури или еспресо кафу. Изглед ресторана представља успешан спој традиционалног и модерног, а посебно атрактивна је рустична летња башта. На менију је углавном домаћа кухиња, али и аутентични гурмански специјалитети са роштиља попут руже од свињског меса и пужа од пет врста меса. Пријатној атмосфери доприноси акустична староградска музика. Осим Нишлија Американца су посетили многи домаћи и инострани гости. Са поносом истичу да су им сви гости драги али има и оних који су им готово и нестварни.  Као што су нпр. комплетна екипа познате америчке ТВ серије Градић Пејтон, екипа филма Битка на Неретви у којој су били Елазибет Тејлор и Ричард Бартон и наравно глумци са Филмских сусрета у Нишу који традиционално посећују ову кафану.За породицу Мандић кафана је друга кућа. Овде се и дан данас негује домаћински приступ сваком госту.

 

12. По речима Исаковић Живојина -"Чокалије"

 

Исаковић Живојин "Чокалија"

Музичар певач

 

"Стари граде на реци Нишави

са поносом зборим име твоје

у теби је ПАЛИЛУЛА  моја

много лепша од дугиних боја"

Ово је део моје песме који све каже Једном Палилулац цео живот Палилулац

Са хармоником  обишао пола света, један од аутора Куде је тај Ниш. Аутор манифестације Палилулско вече која се одржава 2. јуна у оквиру градске славе Св. Цар Константин и царица Јелена.

 

ПЕВАЧИ:

 

- Јовановић Драгослав Њорта, изузетан певач народне музике, снимао за радио   Београд и тренутно се његови снимци траже.

- Коцић Коста Балутка, један је од најпопуларнијих певача у Нишу

- Михајловић Радмила, музичар певач са неколико златних плоча

- Цветковић Љубиша Роби, музичар певач аутор популарних песама Нишке девојке, Куде је тај Ниш, итд.

 

 

 

ПОЗНАТИ ФУДБАЛЕРИ СА ПАЛИЛУЛЕ:

 

- Јовановић Дене један од најбољих голмана у бившој Југославији

- Јовановић Мукља, ФК Моктобар

- Јовић Муле, ФК Железничар

- Димитријевић Цевка, ФК Железничар

- Ристић Ненад Шуни, ФК Железничар

- Петар и Павле Мичић Пеки и Паки легенде нишког фудбала које је знала цела Југославија.

- Драган Стојковић Пикси легенда нашег фудбала

 

 

Цветковић Драгиша, политичар председник Владе

За време његовог мандата у политици Ниш је добио контуре модерног града као и трамвај од железничке станице до Нишке Бање. Упоредо са трамвајем направљен је и модерни пут до Нишке Бање. У то време изграђена је Железничка колонија са најмодернијим становима у Југословији као и Радничка колонија Мокрањчева са становима за раднике.

 

13. Палилулци из књиге `НИШЛИЈЕ А НИСУ КАЛФЕ`,аутора Аце М. Станковића, новинара и публицисте

  • Мирослава Мима Вуковић Курић
  • Младен Млађа Недељковић
  • Десимир Деско Станојевић
  • Биљана Биља Крстић
  • Душан Јанковић Бели
  • Бобан Здравковић
  • Ненад Милосављевић Неша Галија
  • Живојин Исаковић Чокалија
  • Ферат Саћиповић
  • Љубиша Цветковић Роби
  • Божидар Божа Милојевић
  • Осман Амзић
  • Миомир Марјановић Метлица
  • Слободан Павловић Цоби
  • Бејкташ Сачиповић Саћип
  • Илија Ничић Чича
  • Витомир Вита Совровић